Vojislav Karanović Poems

The scene extends to the verge of my look,
Then it soars down. The rain
Pours down the gutter. The pool
...

Yes, we are still alive.
The concrete around us
is rough
and cold. The rose
...

It should be started from something small
And tiny. From a black
Spot on a ladybird's wing.
Through swaying grass
...

We are a burden to the Earth. Since long ago
I've been disrupted by such feeling. It used to drill
through me, uprooting
This frail peace
...

1.

How many times have you seen this treetop,
its leaves quivering or at peace,
...

The hoops that embrace a barrel full of bitter
Wine. That's what our days were.
...

Prizor traje do ivice mog pogleda,
Potom se obrušava. Kiša se
Sliva niz oluk. Barica
Koja se stvara u ulegnuću asfalta
Prevariće nekog odbleskom.
Trava se leluja, i zemlja se ježi.
Rovac se užasnut trgne u svom
Uzanom hodniku.
Vrtoglavica se vije
Na staklenoj stabljici.
Kao prašina je mrak rastresit.
Svetlost me uvek iznenadi.
Vrhovi mojih prstiju su se rascvetali.
Blago zanjihan
Svet izvan mene postoji.
...

Jeste, živi smo.
Beton oko nas
Hrapav je
I hladan. Cvet
Ruže, kao plamen mek.
Čelična konstrukcija mosta
Podseća na ukrštene
Mačeve. Svetiljke
Noću obaraju svoje glave.
Automobili na ulicama
Zuje kao bube. Vazduh je
Lak, i prija,
Uz reku kojom plove
Polako brodovi. Ovo drveće,
To su topole. Lišće, mirisi.
Ivice su oštre. Jasnost
Na koju smo ponosni. Jeste,
Živi smo. Ali
Sve sporije i sporije.
Dok ne postanemo
Prizor na razglednici
...

Ja, wir leben.
Der Beton um uns
ist rauh.
Und kalt. Die Blüte der
Rose wie eine Flamme zart.
Die Eisenkonstruktion der Brücke
Läßt gekreuzte
Schwerter sehn. Die Laternen
Senken nachts ihre Köpfe.
Automobile auf den Straßen
Summen wie Käfer. Die Luft ist
Leicht und angenehm,
Am Fluß, ihn befahren
Gemächlich Schiffe. Diese Bäume,
Das sind Pappeln. Blätter, Gerüche.
Alle Ränder sind scharf. Klarheit,
Auf die wir stolz sind. Ja,
Wir leben. Aber
Immer langsamer und langsamer.
Bis wir stehenbleiben
Als Bild einer Ansichtskarte.
...

Mora se krenuti od malog
I neznatnog. Od crne
Tačke sa krilca bubamare.
Preko njihanja travki
I cveta divlje ruže.
Kandže što se izvlači i uvlači,
Šape dok izviruje iz grma.
Preko oblaka koji zaklanja
Sunce, neuhvatljivog pramena
Magle, pa sve do vetra što se
Mršti, i kida, sam u sebi.
Mora se poći iz podnožja,
Puteljcima gde se pod nogom
Rone kamenčići.
Ići uskim stazama, sve užim,
Neprohodnim. Probijati se.
Kao zrak kroz oblak, ili
Zver kroz šumu.
Sve do vrha, do tačke
Gde je skoncentrisan i oštar
Život, a smrt razređena
I laka. Odakle sve stvari
Izgledaju neznatne i male.
Da bi se potom krenulo
Dole, u neki oblik.
Puteljkom, gde se rone
Reči.
...