Uspon Poem by Vojislav Karanović

Mora se krenuti od malog
I neznatnog. Od crne
Tačke sa krilca bubamare.
Preko njihanja travki
I cveta divlje ruže.
Kandže što se izvlači i uvlači,
Šape dok izviruje iz grma.
Preko oblaka koji zaklanja
Sunce, neuhvatljivog pramena
Magle, pa sve do vetra što se
Mršti, i kida, sam u sebi.
Mora se poći iz podnožja,
Puteljcima gde se pod nogom
Rone kamenčići.
Ići uskim stazama, sve užim,
Neprohodnim. Probijati se.
Kao zrak kroz oblak, ili
Zver kroz šumu.
Sve do vrha, do tačke
Gde je skoncentrisan i oštar
Život, a smrt razređena
I laka. Odakle sve stvari
Izgledaju neznatne i male.
Da bi se potom krenulo
Dole, u neki oblik.
Puteljkom, gde se rone
Reči.