Кум Симо Poem by Nastasimir Franovic

Кум Симо

Ђорђије Лаза Ђурова
Имаше жељу да би одио да учи школу у Титоград.
Све то рече једно вече пред вечеру.
Лазару оцу својеме.
То је школа индустриска, објашњава Ђорђије а отац га слуша.
Земља се обнавља биће посла.
У интернат би тамо оста.
Послије те школе велиш мого би учит за инЏинијера рече му Лазар.
Подиже обрве и остави дуванску кутију.
Закашља се од лошега котробана па рече
Фино је то Ђорђије мој но си ти сметнуо с ума
колика смо ми фамеља и колико је нама посла чињет.
Ја имам још седморо ђеце.
Свакоје нешто треба а нема се о'кле.
Но слушај ти сад мене.
Сјута зором кад сручимо живо и с планине снесемо оно рало,
идемо на Кастио код кума Сима.
Он је тишлер стари, бољега у срез нема.
Помоћник му треба.
Тамо ћеш занат научит и за тебе зиме нема.