Скочи Ђевојка Poem by Nastasimir Franovic

Скочи ђевојка

Стевану се обећала Ружа млада.
Обећала не порекла, да учини што је рекла.
Сужнју нјеном остала је нада.

Вукца оца нешће ријеч погазити.
Не шће Ружа ни да чује што јој Раде и маћеха снује.
Не устукну млада од те пидле гује,
Што сноваше како ће је упазити.

На завој пута с Крсца режевскога,
исдкочише из засједе момчад с Радом.
Оћаше је уграбити с надом,
Да ће разврћ завјет момка паштровскога.

Не шће млада за ковача гаравога.
Прекрсти се па се у трк даде.
Кроз забио рту морском трчи јаде.
Затрча се па полеће вила, у мислима на Стевана свога.

Нашли су је подно рта сву у ране љуте.
Рта којем име даде.
Фацулет у руке држаше јаде.
И у њему прстен Стеванов и талијере жуте.

Скочи ђевојка оста прича довијека.
Љубав момка паштровскога и вјерне му Руже.
Клетва ђевојчина у причу се узе.
Злој маћехи и Рдовој дружини нађе усуд лијека.